Прије 160 година, 7. фебруара 1864. године преминуо је Вук Стефановић Караџић - лингвиста, филолог, књижевник, академик и најзначајнији језички реформатор на нашим просторима.
Вук Караџић је рођен 1787. године у Тршићу код Лознице, а његова породица се доселила из Црне Горе. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ријетких писмених људи у округу. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају.
На почетку Првог српског устанка био је писар хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Потом је покушао да упише гимназију у Сремским Карловцима, али је са 17 година био престар. Потом је једно вријеме био у Петрињи, а затим у Београду гдје је био ученик Доситејеве Велике школе. Након пропасти устанка прешао је у Земун, а онда је отишао у Беч гдје се оженио. Већ 1814. године написао је збирку пјесама „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.
Свјестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примједбе свог сарадника Јернеја Копитара и других научних радника, па је уз прво издање ,,Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У ријечнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на њемачки језик превео Јакоб Грим. Основна вриједност Писменице било је радикално упрошћавање азбуке и правописа. Ту је примјењен Адлунгов принцип ''Пиши као што говориш, а читај као што је написано''. То значи да сваки глас одговара једном слову, па су из азбуке избачена слова која су се писала а нису имала својих гласова. Из старословенске азбуке задржана су 24 слова, једно је додато из латинице (Ј) а пет је било нових слова (Љ, Њ, Ч, Џ и Ђ).
У покушају реформе језика Вук је налазио на бројне препреке и противнике. Тада се и Црква трудила да задржи славеносрпски језик, а највећи отпор Вук Караџић је имао од Јована Хаџића, једног од ученијих људи тог доба. Њихова полемика трајала је десет година. Због убацивања слова Ј трпио је критике да се ради о покатоличавању.
Као година Вукове побједе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев ,,Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.
Вук Стефановић Караџић је једна од најважнијих личности 19. вијека на нашим просторима. Књижевни језик је приближио обичним људима, а за своје заслуге по њему се зову многе институције.
Пише: М.В.
